Document Text Contents
Page 1
33..11..33.. NNAASSLLEEDDNNOO PPRRAAVVOO
Page 2
N A S L E D N O P R A V O
- 2 -
PREDMET NASLEĐIVANJA
(Član 1. Zakona o nasleđivanju)
11..
Ako je propisanim pravnim aktom njegovom nosiocu već priznato pravo na novčanu naknadu
za slučaj nezaposlenosti, isplata naknade za period u kome je titular bio živ prestaje da bude lično
pravo koje se gasi njegovom smrću i postaje imovinsko pravo koje traje i posle njegove smrti.
Iz obrazloženja:
Tokom prvostepenog postupka utvrđeno je sledeće činjenično stanje:
Pokojni suprug tužilje bio je korisnik prava na novčanu naknadu po osnovu nezaposlenosti, koju je
ostvarivao u periodu od 07.04.1998. godine pa do 17.12.2005. godine. Suprug tužilje preminuo je
31.01.2006. godine, a naknada je isplaćivana u skladu sa rešenjem koje je doneo tuženi, u odgovaraju-
ćim iznosima do 31.08.2001. godine, a od 01.09.2001. godine pa do dana do kada je naknada isplaćiva-
na iznos određen rešenjem umanjen za 39 %. Pri tome, tužena nije donela novo rešenje kojim bi odredi-
la visinu naknade u drugom iznosu.
Inače, tužilja je pravnosnažnim ostavinskim rešenjem nadležnog suda oglašena za naslednika na
zaostavštini pokojnog supruga.
Kod ovakvog stanja stvari prvostepeni sud zaključuje da je isplata naknade po osnovu nezaposleno-
sti lično subjektivno pravo koje prestaje smrću nosioca tog prava, pa je tužbeni zahtev odbijen.
Stav je Okružnog suda da se ovakvo pravno shvatanje prvostepenog suda ne može prihvatiti, jer je
usled pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.
Naime, prvostepeni sud je pravilno zaključio da je pravo na novčanu naknadu za vreme nezapo-
slenosti, prema odredbama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, lično – su-
bjektivno pravo koje postoji do trenutka smrti njegovog titulara. Pravilan je, isto tako, i zaključak da
je ovo pravo subjektivnog karaktera, pa zbog toga nije nasledivo i ne ulazi u zaostavštinu za slučaj
smrti njegovog nosioca.
Međutim, pravo na novčanu naknadu pripada korisnicima ovog prava iz čl. 108. navedenog Za-
kona, pod uslovima propisanim preostalim odredbama, ali u cilju obezbeđivanja minimalnih sredsta-
va radi egzistencije nosioca prava i članova njegovog domaćinstva. Kada je pravo na novčanu na-
knadu propisanim pravnim aktom već priznato njegovom nosiocu, isplata naknade za period kada je
titular bio živ više ne predstavlja lično pravo koje se gasi njegovom smrću, već je imovinsko pravo
koje traje i posle njegove smrti.
Dakle, sve dospele a neisplaćene mesečne rate, u periodu u kome je nosilac prava bio živ, predstavlja-
ju imovinsko pravni zahtev koji može biti predmet nasleđivanja. To se odnosi i na pravo da se za ovaj pe-
riod u postupku pred sudom ostvaruje naknada štete ukoliko je zbog nezakonitog načina njenog obračuna
ista nastupila u vidu razlike između iznosa naknade koji je bio utvrđen pravnosnažnim i konačnim prav-
nim aktom i stvarno isplaćenog iznosa u istom periodu.
Prema tome, samo pravo na naknadu se ne može naslediti jer je lično subjektivno i prestaje smrću nje-
govog titulara, ali pravo na isplatu zaostalih rata kao i pravo na naknadu štete zbog nezakonite isplate za vre-
me života titulara je imovinsko pravo i čini deo zaostavštine njegovog nosioca.
Iz navedenog proizilazi da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbu čl. 1 st. 2 Zakona o na-
sleđivanju, zbog čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.
(Rešenje Okružnog suda u Nišu, Gž. 1225/08 od 31.03.2008. godine)
Page 73
N A S L E D N O P R A V O
- 73 -
tačka 14. Zakona o parničnom postupku, jer između ostalog, postoji protivrečnost između obrazlože-
nja presude i sadržine spisa i izvedenih dokaza. Posebno sud nije cenio sa naročitom pažnjom i
preciznošću izjavu saslušanog svedoka koji je potvrdio da je sedeo u kući sada pokojni R. D. i u vi-
trini je video nešto napisano na listu kockaste hartije i poznao je potpis sada pokojnog R. D. i da mu
je tada pokojni R. D. rekao da tužilja kao vanbračna supruga treba da čisti u kafani, i da treba da ide
u sud da "to" overe. U ponovnom postupku sud će u sklopu ostalih izvedenih dokaza ceniti izjavu
ovog svedoka .
(Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. 192/98 od 08.09.1998. god.)
POJAM OPOZIVA
(Član 176. Zakona o nasleđivanju)
114433..
Kada je testament opozvan prostom izjavom datom u formi punovažnog testamenta, opo-
zvani testament ne dobija pravnu snagu ako testator namerno uništi izjavu o opozivu testa-
menta.
Iz obrazloženja:
U prvostepenom postupku je utvrđeno da je sada pok. S. P. iz V.., umro 20.07.1997. godine, da
je sudskim testamentom sačinjenim pred prvostepenim sudom 19.4.1993. godine pod R. br. ___/93
zaveštao svoju nepokretnu imovinu tuženoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi u V... Ovaj testament je pro-
glašen u ostavinskom postupku iza pok. S. na dan 10.10.1997. godine.
Pok. S. je potom sačinio još dva sudska testamenta, i to jedan 21.05.1993. godine, a drugi
13.7.1993. godine, koji u ostavinskom postupku, a ni kasnije u ovoj parnici, nisu prezentirani sudu. Pr-
vostepeni sud je, u nedostatku pismenih isprava o zaveštanjima od 21.05.1993. godine i 16.07.1993. go-
dine, iz iskaza saslušanih svedoka, utvrdio da je testamentom od 21.05.1993. godine pok. S. opozvao te-
stament od 19.04.1993. godine, na koji se poziva tuženik, i svoju imovinu ostavio supruzi sada pok. M. i
bratu, tužiocu P. a da je poslednjim testamentom pok. S. imovinu vratio na svoje ime, izjavivši u testa-
mentu da će imovinu ostaviti onome ko bude sahranio njega i njegovu suprugu.
Kako iz izvedenih dokaza proizlazi da je pok. S. očigledno uništio poslednja dva testamenta, pr-
vostepeni sud dalje zaključuje da je na taj način, u smislu čl. 101. Zakona o nasleđivanju ("Sl. gla-
snik SRS", br. 52/74, u daljem tekstu: Zakon), pok. S. osnažio prvi testament.
Kod ovakvog stanja stvari, za sada nije pouzdan zaključak da, u konkretnom slučaju, ima mesta
primeni odredbe člana 101. stav 2. Zakona, po kojoj – ako je zaveštalac uništio docniji testament, ra-
niji testament ponovo dobija snagu osim ako se dokaže da zaveštalac to nije hteo, sve dok se ne oce-
ni pravna priroda i pravno dejstvo izjave od 16.07.1993. godine, date u formi sudskog testamenta.
Po nalaženju Okružnog suda, navedena zakonska odredba reguliše onu situaciju kada postoje
dva testamenta sa različitom sadržinom, a zaveštalac je uništio docniji testament.
U konkretnom slučaju, za sada se ne bi moglo zaključiti da postoji konkurencija dva testamenta
(prvog i trećeg), od kojih je poslednji uništen voljom testatora, pošto je izjava od 16.07.1993. godi-
ne, po svemu sudeći, samo po formi testament, budući da se istom, prema utvrđenom činjeničnom
stanju u stvari i ne vrši raspored imovine za života, već po svojoj sadržini predstavlja opoziv pret-
Page 74
N A S L E D N O P R A V O
- 74 -
hodna dva testamenta, i stoga, sve i da je testator uništio izjavu o opozivanju testamenta, inače datu u
formi testamenta, po mišljenju Okružnog suda, raniji testament ponovo ne dobija snagu, sve da je to
bila i volja testatora. Ne bi bilo mesta ni primeni odredbe člana 100. stav 2. Zakona, jer ona govori o
opozivu testamenta (po sadržini), a ne o opozivu izjave o opozivu testamenta, tako da je za punova-
žno zaveštanje sa sadržinom kao u opozvanom testamentu neophodna nova izjava u formi zakonom
predviđenoj za punovažnost testamenta.
U ponovnom postupku prvostepeni sud će polazeći od sadržine izjave od 16.07.1993. godine, date u
formi sudskog testamenta, oceniti, u smislu gore navedenih primedbi, da li ona ima karakter i dejstvo te-
stamenta ili pak samo izjave o opozivu testamenta, kako bi bio u mogućnosti da donese pravilnu i zako-
nitu odluku u ovoj pravnoj stvari.
(Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu Gž. br. 728/04 od 26.04.2004. god.)
ODNOS RANIJEG I DOCNIJEG ZAVEŠTANJA
(Član 177. Zakona o nasleđivanju)
114444..
Ne postoji novacija obaveza kod ugovora o doživotnom izdržavanju, kada ugovorači kasni-
je zaključe punovažan ugovor o poklonu, ako ugovorne strane nastave da se ponašaju kao da i
dalje važi raniji ugovor o doživotnom izdržavanju, ako nisu na nesumljiv način izrazile volju
da izvrše novaciju ranije zaključenog ugovora.
Iz obrazloženja:
Iz utvrđenih činjenica proizilazi da je majka stranaka zaključila ugovor o doživotnom izdržava-
nju kao primalac izdržavanja sa tuženom i njenim suprugom kao davaocima izdržavanja 1958. godi-
ne. Predmet ugovora je imovina opisana u izreci prvostepene presude, a predaja celokupne imovine
koja je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, davaocima izdržavanja na ravne delove odlože-
na je do smrti primaoca izdržavanja. Ugovor o doživotnom izdržavanju je u celosti izvršen. Nakon
zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju sada pokojna majka stranaka zaključila je pismene
ugovore o poklonu u 1982. i 1983. godini, kojima je nepokretnosti poklonila ovde tuženoj i to pored
imovine vlasništvo njenog supruga i oca stranaka, i imovinu koja je predmet ugovora o doživotnom
izdržavanju. Nakon zaključenja navedenih ugovora o poklonu majka stranaka je nastavila da živi u
zajedničkom domaćinstvu sa tuženom i njenim suprugom i oni su nastavili da se o njoj staraju i izvr-
šavali su sve svoje ugovorne obaveze davaoca izdržavanja do smrti primaoca izdržavanja. Na osno-
vu tako utvrđenih činjenica pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili
tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je zaključenim ugovorima o poklonima okrnjen njen nužni deo
ko zakonskog naslednika za parcele koje su bile predmet ugovora o doživotnom izdržavanju. Neo-
snovano u reviziji tužilja ističe da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su
njen zahtev odbili, jer je zaključenjem ugovora o poklonima raskinut ranije zaključen ugovor o doži-
votnom izdržavanju za spornu imovinu. Kod činjenice da je tužena sa sada pokojnom majkom prvobit-
no zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju, a nakon toga ugovore o poklonu čiji su predmet bile
iste nepokretnosti, proizašlo bi da su ugovorne strane izvršile novaciju ugovora. Međutim , volja da se
izvrši prenov u smislu člana 349. Zakona o obligacionim odnosima, ne može se pretpostavljati, već
Page 146
N A S L E D N O P R A V O
- 146 -
pravo. Prodavac iz ugovora je u međuvremenu umro, a tuženici su njegovi zakonski naslednici i oni
odgovaraju za dugove ostavioca solidarno do visine vrednosti svog naslednog dela, shodno članu
224. Zakona o nasleđivanju. Nije sporno da je nasledni deo tuženih veći od ukupne obaveze tuženih,
utvrđene ovom presudom.
Zbog toga je prvostepena presuda preinačena i odlučeno kao u izreci.
(Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 440/05 od 19.04.2005. god.)
332288..
Naslednik koji je snosio troškove sahrane ostavioca ima obligacioni zahtev prema ostalim na-
slednicima za srazmerno učešće u tim troškovima i taj zahtev može ostvariti u posebnoj parnici.
(Iz rešenja Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž. 1471/95 od 23.10.1997. god.)
PRAVO NA DEOBU NASLEDSTVA
(Član 228. Zakona o nasleđivanju)
332299..
Posle punovažnog poravnanja suvlasnički udeli su definitivni te se o ovome više ne može voditi spor.
(Iz rešenja Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 163/95)
NASLEDNIČKA ZAJEDNICA
(Član 229. Zakona o nasleđivanju)
333300..
Naslednici do deobe odn. Okončanja ostavinskog postupka zajednički upravljaju i raspolažu
imovinom koja je predmet ostavine.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 7169/99 od 16.01.2000. god.)
PRAVO NASLEDNIKA KOJI JE ŽIVEO ILI PRIVREĐIVAO
U ZAJEDNICI SA OSTAVIOCEM
(Član 232. Zakona o nasleđivanju)
333311..
Naslednik koji nije u toku ostavinskog postupka zahtevao izdvajanje iz zaostavštine imovine po
osnovu sticanja u braku, može svoja prava ostvariti u posebnoj parnici.
(Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 12136/96 od 22.01.1997. god.)
Page 147
N A S L E D N O P R A V O
- 147 -
333322..
Ako je naslednik u žalbi protiv rešenja o nasleđivanju postavio zahtev da se iz zaostavštine osta-
vioca izdvoji njegova posebna imovina, prvostepeno rešenje će se ukinuti.
(Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 12215/96 od 18.02.1997. god.)
PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE
(Član 237. Zakona o nasleđivanju)
333333..
Nasledniku prestaje pravo na nasleđe, ako u zakonskom roku nije zahtevao zaostavštinu.
Iz obrazloženja:
Prvostepenom presudom usvojen je tužbeni zahtev tužilaca pa je utvrđeno da su tužioci po
osnovu prava predstavljanja preko njihove majke R.N. naslednici sada pok. M.O. iz R..., sa na-
slednim udelom od 1/3 imovini bliže označenoj u izreci prvostepene presude. U ovoj pravnoj
stvari tužioci zahtevaju zaostavštinu ostavioca pok.M.O. iz R… njihovog dede po majci R., s ob-
zirom na okolnost da se njihova majka R. u ostavinskom postupku iza pok. M. odrekla nasleđa, a
tužioci nisu pozivani na nasleđe po pravu predstavljanja njihove majke. Pok. M. umro je
12.02.1996. godine, pa kako se ima smatrati da je nasleđe otvoreno danom smrti ostavioca, u
konkretnom slučaju, prema odredbi člana 237. važećeg Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS",
br. 46/95, 101/03) primenjuje se Zakon o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS", br. 52/74, 1/80 i 25/82)
koji je važio u vreme otvaranja nasleđa (u daljem tekstu: ZON). U pogledu blagovremenosti tu-
žbe, prvostepeni sud pogrešno nalazi da se imaju primeniti pravila o ponavljanju postupka. Nai-
me, prema odredbi čl. 46. st. 1. ZON-a, svakom zakonskom nasledniku uračunava se u nasledni
deo sve što je dobio na poklon od ostavioca ma na koji način. Stoga, po nalaženju Okružnog su-
da, kada je naslednik u ostavinskom postupku izjavio da je poklonom učinjenim od ostavioca, u
celini izmiren u pravu nasleđa, i da zaostavštinu ne potražuje, ne radi se o izjavi o odricanju od
nasleđa i ne primenjuje se pravilo iz čl.11. i 131. st. 3. ZON-a. Dakle, u konkretnom slučaju,
ostavinski sud nije ni bio dužan da po pravu predstavljanja njihove majke na nasleđe poziva tuži-
oce, koji nisu ni morali da učestvuju u postupku, pa se ovde ne radi o ponavljanju postupka, već
o nasledničkoj tužbi. Prvostepeni sud nije imao u vidu odredbu čl. 139. ZON-a, po kojoj pravo
zahtevati zaostavštinu kao naslednik ostavioca zastareva prema savesnom držaocu za dve godine
od dana kada je naslednik saznao za svoje pravo i za držaoca stvari zaostavštine; a najdalje za 10
godina računajući za zakonskog naslednika od smrti ostaviočeve a za testamentalnog naslednika
od proglašenja testamenta (st. 1) dok prema nesavesnom držaocu ovo pravo zastareva za 20 godi-
na (st. 2). Prema tome, protekom zakonom propisanog roka za ostvarenje prava na zaostavštinu
prestaje i samo pravo na zakonsko nasleđe. Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava
činjenično stanje bilo nepotpuno utvrđeno, Okružni sud je na osnovu čl. 377. st. 2. ZPP-a, ukinuo
prvostepenu presudu.
(Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1579/05 od 15.12.2005. god.)
33..11..33.. NNAASSLLEEDDNNOO PPRRAAVVOO
Page 2
N A S L E D N O P R A V O
- 2 -
PREDMET NASLEĐIVANJA
(Član 1. Zakona o nasleđivanju)
11..
Ako je propisanim pravnim aktom njegovom nosiocu već priznato pravo na novčanu naknadu
za slučaj nezaposlenosti, isplata naknade za period u kome je titular bio živ prestaje da bude lično
pravo koje se gasi njegovom smrću i postaje imovinsko pravo koje traje i posle njegove smrti.
Iz obrazloženja:
Tokom prvostepenog postupka utvrđeno je sledeće činjenično stanje:
Pokojni suprug tužilje bio je korisnik prava na novčanu naknadu po osnovu nezaposlenosti, koju je
ostvarivao u periodu od 07.04.1998. godine pa do 17.12.2005. godine. Suprug tužilje preminuo je
31.01.2006. godine, a naknada je isplaćivana u skladu sa rešenjem koje je doneo tuženi, u odgovaraju-
ćim iznosima do 31.08.2001. godine, a od 01.09.2001. godine pa do dana do kada je naknada isplaćiva-
na iznos određen rešenjem umanjen za 39 %. Pri tome, tužena nije donela novo rešenje kojim bi odredi-
la visinu naknade u drugom iznosu.
Inače, tužilja je pravnosnažnim ostavinskim rešenjem nadležnog suda oglašena za naslednika na
zaostavštini pokojnog supruga.
Kod ovakvog stanja stvari prvostepeni sud zaključuje da je isplata naknade po osnovu nezaposleno-
sti lično subjektivno pravo koje prestaje smrću nosioca tog prava, pa je tužbeni zahtev odbijen.
Stav je Okružnog suda da se ovakvo pravno shvatanje prvostepenog suda ne može prihvatiti, jer je
usled pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.
Naime, prvostepeni sud je pravilno zaključio da je pravo na novčanu naknadu za vreme nezapo-
slenosti, prema odredbama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, lično – su-
bjektivno pravo koje postoji do trenutka smrti njegovog titulara. Pravilan je, isto tako, i zaključak da
je ovo pravo subjektivnog karaktera, pa zbog toga nije nasledivo i ne ulazi u zaostavštinu za slučaj
smrti njegovog nosioca.
Međutim, pravo na novčanu naknadu pripada korisnicima ovog prava iz čl. 108. navedenog Za-
kona, pod uslovima propisanim preostalim odredbama, ali u cilju obezbeđivanja minimalnih sredsta-
va radi egzistencije nosioca prava i članova njegovog domaćinstva. Kada je pravo na novčanu na-
knadu propisanim pravnim aktom već priznato njegovom nosiocu, isplata naknade za period kada je
titular bio živ više ne predstavlja lično pravo koje se gasi njegovom smrću, već je imovinsko pravo
koje traje i posle njegove smrti.
Dakle, sve dospele a neisplaćene mesečne rate, u periodu u kome je nosilac prava bio živ, predstavlja-
ju imovinsko pravni zahtev koji može biti predmet nasleđivanja. To se odnosi i na pravo da se za ovaj pe-
riod u postupku pred sudom ostvaruje naknada štete ukoliko je zbog nezakonitog načina njenog obračuna
ista nastupila u vidu razlike između iznosa naknade koji je bio utvrđen pravnosnažnim i konačnim prav-
nim aktom i stvarno isplaćenog iznosa u istom periodu.
Prema tome, samo pravo na naknadu se ne može naslediti jer je lično subjektivno i prestaje smrću nje-
govog titulara, ali pravo na isplatu zaostalih rata kao i pravo na naknadu štete zbog nezakonite isplate za vre-
me života titulara je imovinsko pravo i čini deo zaostavštine njegovog nosioca.
Iz navedenog proizilazi da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbu čl. 1 st. 2 Zakona o na-
sleđivanju, zbog čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.
(Rešenje Okružnog suda u Nišu, Gž. 1225/08 od 31.03.2008. godine)
Page 73
N A S L E D N O P R A V O
- 73 -
tačka 14. Zakona o parničnom postupku, jer između ostalog, postoji protivrečnost između obrazlože-
nja presude i sadržine spisa i izvedenih dokaza. Posebno sud nije cenio sa naročitom pažnjom i
preciznošću izjavu saslušanog svedoka koji je potvrdio da je sedeo u kući sada pokojni R. D. i u vi-
trini je video nešto napisano na listu kockaste hartije i poznao je potpis sada pokojnog R. D. i da mu
je tada pokojni R. D. rekao da tužilja kao vanbračna supruga treba da čisti u kafani, i da treba da ide
u sud da "to" overe. U ponovnom postupku sud će u sklopu ostalih izvedenih dokaza ceniti izjavu
ovog svedoka .
(Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. 192/98 od 08.09.1998. god.)
POJAM OPOZIVA
(Član 176. Zakona o nasleđivanju)
114433..
Kada je testament opozvan prostom izjavom datom u formi punovažnog testamenta, opo-
zvani testament ne dobija pravnu snagu ako testator namerno uništi izjavu o opozivu testa-
menta.
Iz obrazloženja:
U prvostepenom postupku je utvrđeno da je sada pok. S. P. iz V.., umro 20.07.1997. godine, da
je sudskim testamentom sačinjenim pred prvostepenim sudom 19.4.1993. godine pod R. br. ___/93
zaveštao svoju nepokretnu imovinu tuženoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi u V... Ovaj testament je pro-
glašen u ostavinskom postupku iza pok. S. na dan 10.10.1997. godine.
Pok. S. je potom sačinio još dva sudska testamenta, i to jedan 21.05.1993. godine, a drugi
13.7.1993. godine, koji u ostavinskom postupku, a ni kasnije u ovoj parnici, nisu prezentirani sudu. Pr-
vostepeni sud je, u nedostatku pismenih isprava o zaveštanjima od 21.05.1993. godine i 16.07.1993. go-
dine, iz iskaza saslušanih svedoka, utvrdio da je testamentom od 21.05.1993. godine pok. S. opozvao te-
stament od 19.04.1993. godine, na koji se poziva tuženik, i svoju imovinu ostavio supruzi sada pok. M. i
bratu, tužiocu P. a da je poslednjim testamentom pok. S. imovinu vratio na svoje ime, izjavivši u testa-
mentu da će imovinu ostaviti onome ko bude sahranio njega i njegovu suprugu.
Kako iz izvedenih dokaza proizlazi da je pok. S. očigledno uništio poslednja dva testamenta, pr-
vostepeni sud dalje zaključuje da je na taj način, u smislu čl. 101. Zakona o nasleđivanju ("Sl. gla-
snik SRS", br. 52/74, u daljem tekstu: Zakon), pok. S. osnažio prvi testament.
Kod ovakvog stanja stvari, za sada nije pouzdan zaključak da, u konkretnom slučaju, ima mesta
primeni odredbe člana 101. stav 2. Zakona, po kojoj – ako je zaveštalac uništio docniji testament, ra-
niji testament ponovo dobija snagu osim ako se dokaže da zaveštalac to nije hteo, sve dok se ne oce-
ni pravna priroda i pravno dejstvo izjave od 16.07.1993. godine, date u formi sudskog testamenta.
Po nalaženju Okružnog suda, navedena zakonska odredba reguliše onu situaciju kada postoje
dva testamenta sa različitom sadržinom, a zaveštalac je uništio docniji testament.
U konkretnom slučaju, za sada se ne bi moglo zaključiti da postoji konkurencija dva testamenta
(prvog i trećeg), od kojih je poslednji uništen voljom testatora, pošto je izjava od 16.07.1993. godi-
ne, po svemu sudeći, samo po formi testament, budući da se istom, prema utvrđenom činjeničnom
stanju u stvari i ne vrši raspored imovine za života, već po svojoj sadržini predstavlja opoziv pret-
Page 74
N A S L E D N O P R A V O
- 74 -
hodna dva testamenta, i stoga, sve i da je testator uništio izjavu o opozivanju testamenta, inače datu u
formi testamenta, po mišljenju Okružnog suda, raniji testament ponovo ne dobija snagu, sve da je to
bila i volja testatora. Ne bi bilo mesta ni primeni odredbe člana 100. stav 2. Zakona, jer ona govori o
opozivu testamenta (po sadržini), a ne o opozivu izjave o opozivu testamenta, tako da je za punova-
žno zaveštanje sa sadržinom kao u opozvanom testamentu neophodna nova izjava u formi zakonom
predviđenoj za punovažnost testamenta.
U ponovnom postupku prvostepeni sud će polazeći od sadržine izjave od 16.07.1993. godine, date u
formi sudskog testamenta, oceniti, u smislu gore navedenih primedbi, da li ona ima karakter i dejstvo te-
stamenta ili pak samo izjave o opozivu testamenta, kako bi bio u mogućnosti da donese pravilnu i zako-
nitu odluku u ovoj pravnoj stvari.
(Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu Gž. br. 728/04 od 26.04.2004. god.)
ODNOS RANIJEG I DOCNIJEG ZAVEŠTANJA
(Član 177. Zakona o nasleđivanju)
114444..
Ne postoji novacija obaveza kod ugovora o doživotnom izdržavanju, kada ugovorači kasni-
je zaključe punovažan ugovor o poklonu, ako ugovorne strane nastave da se ponašaju kao da i
dalje važi raniji ugovor o doživotnom izdržavanju, ako nisu na nesumljiv način izrazile volju
da izvrše novaciju ranije zaključenog ugovora.
Iz obrazloženja:
Iz utvrđenih činjenica proizilazi da je majka stranaka zaključila ugovor o doživotnom izdržava-
nju kao primalac izdržavanja sa tuženom i njenim suprugom kao davaocima izdržavanja 1958. godi-
ne. Predmet ugovora je imovina opisana u izreci prvostepene presude, a predaja celokupne imovine
koja je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, davaocima izdržavanja na ravne delove odlože-
na je do smrti primaoca izdržavanja. Ugovor o doživotnom izdržavanju je u celosti izvršen. Nakon
zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju sada pokojna majka stranaka zaključila je pismene
ugovore o poklonu u 1982. i 1983. godini, kojima je nepokretnosti poklonila ovde tuženoj i to pored
imovine vlasništvo njenog supruga i oca stranaka, i imovinu koja je predmet ugovora o doživotnom
izdržavanju. Nakon zaključenja navedenih ugovora o poklonu majka stranaka je nastavila da živi u
zajedničkom domaćinstvu sa tuženom i njenim suprugom i oni su nastavili da se o njoj staraju i izvr-
šavali su sve svoje ugovorne obaveze davaoca izdržavanja do smrti primaoca izdržavanja. Na osno-
vu tako utvrđenih činjenica pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili
tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je zaključenim ugovorima o poklonima okrnjen njen nužni deo
ko zakonskog naslednika za parcele koje su bile predmet ugovora o doživotnom izdržavanju. Neo-
snovano u reviziji tužilja ističe da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su
njen zahtev odbili, jer je zaključenjem ugovora o poklonima raskinut ranije zaključen ugovor o doži-
votnom izdržavanju za spornu imovinu. Kod činjenice da je tužena sa sada pokojnom majkom prvobit-
no zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju, a nakon toga ugovore o poklonu čiji su predmet bile
iste nepokretnosti, proizašlo bi da su ugovorne strane izvršile novaciju ugovora. Međutim , volja da se
izvrši prenov u smislu člana 349. Zakona o obligacionim odnosima, ne može se pretpostavljati, već
Page 146
N A S L E D N O P R A V O
- 146 -
pravo. Prodavac iz ugovora je u međuvremenu umro, a tuženici su njegovi zakonski naslednici i oni
odgovaraju za dugove ostavioca solidarno do visine vrednosti svog naslednog dela, shodno članu
224. Zakona o nasleđivanju. Nije sporno da je nasledni deo tuženih veći od ukupne obaveze tuženih,
utvrđene ovom presudom.
Zbog toga je prvostepena presuda preinačena i odlučeno kao u izreci.
(Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 440/05 od 19.04.2005. god.)
332288..
Naslednik koji je snosio troškove sahrane ostavioca ima obligacioni zahtev prema ostalim na-
slednicima za srazmerno učešće u tim troškovima i taj zahtev može ostvariti u posebnoj parnici.
(Iz rešenja Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž. 1471/95 od 23.10.1997. god.)
PRAVO NA DEOBU NASLEDSTVA
(Član 228. Zakona o nasleđivanju)
332299..
Posle punovažnog poravnanja suvlasnički udeli su definitivni te se o ovome više ne može voditi spor.
(Iz rešenja Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 163/95)
NASLEDNIČKA ZAJEDNICA
(Član 229. Zakona o nasleđivanju)
333300..
Naslednici do deobe odn. Okončanja ostavinskog postupka zajednički upravljaju i raspolažu
imovinom koja je predmet ostavine.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 7169/99 od 16.01.2000. god.)
PRAVO NASLEDNIKA KOJI JE ŽIVEO ILI PRIVREĐIVAO
U ZAJEDNICI SA OSTAVIOCEM
(Član 232. Zakona o nasleđivanju)
333311..
Naslednik koji nije u toku ostavinskog postupka zahtevao izdvajanje iz zaostavštine imovine po
osnovu sticanja u braku, može svoja prava ostvariti u posebnoj parnici.
(Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 12136/96 od 22.01.1997. god.)
Page 147
N A S L E D N O P R A V O
- 147 -
333322..
Ako je naslednik u žalbi protiv rešenja o nasleđivanju postavio zahtev da se iz zaostavštine osta-
vioca izdvoji njegova posebna imovina, prvostepeno rešenje će se ukinuti.
(Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 12215/96 od 18.02.1997. god.)
PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE
(Član 237. Zakona o nasleđivanju)
333333..
Nasledniku prestaje pravo na nasleđe, ako u zakonskom roku nije zahtevao zaostavštinu.
Iz obrazloženja:
Prvostepenom presudom usvojen je tužbeni zahtev tužilaca pa je utvrđeno da su tužioci po
osnovu prava predstavljanja preko njihove majke R.N. naslednici sada pok. M.O. iz R..., sa na-
slednim udelom od 1/3 imovini bliže označenoj u izreci prvostepene presude. U ovoj pravnoj
stvari tužioci zahtevaju zaostavštinu ostavioca pok.M.O. iz R… njihovog dede po majci R., s ob-
zirom na okolnost da se njihova majka R. u ostavinskom postupku iza pok. M. odrekla nasleđa, a
tužioci nisu pozivani na nasleđe po pravu predstavljanja njihove majke. Pok. M. umro je
12.02.1996. godine, pa kako se ima smatrati da je nasleđe otvoreno danom smrti ostavioca, u
konkretnom slučaju, prema odredbi člana 237. važećeg Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS",
br. 46/95, 101/03) primenjuje se Zakon o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS", br. 52/74, 1/80 i 25/82)
koji je važio u vreme otvaranja nasleđa (u daljem tekstu: ZON). U pogledu blagovremenosti tu-
žbe, prvostepeni sud pogrešno nalazi da se imaju primeniti pravila o ponavljanju postupka. Nai-
me, prema odredbi čl. 46. st. 1. ZON-a, svakom zakonskom nasledniku uračunava se u nasledni
deo sve što je dobio na poklon od ostavioca ma na koji način. Stoga, po nalaženju Okružnog su-
da, kada je naslednik u ostavinskom postupku izjavio da je poklonom učinjenim od ostavioca, u
celini izmiren u pravu nasleđa, i da zaostavštinu ne potražuje, ne radi se o izjavi o odricanju od
nasleđa i ne primenjuje se pravilo iz čl.11. i 131. st. 3. ZON-a. Dakle, u konkretnom slučaju,
ostavinski sud nije ni bio dužan da po pravu predstavljanja njihove majke na nasleđe poziva tuži-
oce, koji nisu ni morali da učestvuju u postupku, pa se ovde ne radi o ponavljanju postupka, već
o nasledničkoj tužbi. Prvostepeni sud nije imao u vidu odredbu čl. 139. ZON-a, po kojoj pravo
zahtevati zaostavštinu kao naslednik ostavioca zastareva prema savesnom držaocu za dve godine
od dana kada je naslednik saznao za svoje pravo i za držaoca stvari zaostavštine; a najdalje za 10
godina računajući za zakonskog naslednika od smrti ostaviočeve a za testamentalnog naslednika
od proglašenja testamenta (st. 1) dok prema nesavesnom držaocu ovo pravo zastareva za 20 godi-
na (st. 2). Prema tome, protekom zakonom propisanog roka za ostvarenje prava na zaostavštinu
prestaje i samo pravo na zakonsko nasleđe. Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava
činjenično stanje bilo nepotpuno utvrđeno, Okružni sud je na osnovu čl. 377. st. 2. ZPP-a, ukinuo
prvostepenu presudu.
(Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1579/05 od 15.12.2005. god.)
