Download Bertrand Rasel - Istrazivanje Znacenja i Istine PDF

TitleBertrand Rasel - Istrazivanje Znacenja i Istine
File Size1.1 MB
Total Pages202
Document Text Contents
Page 1

1

Page 2

BER TRAND RA SEL

ISTRAŽIVANJE
ZNAČENJA

I ISTINE
Sa uvo dom

Tomasa Boldvina

Pre veo
Vla di slav Ni ko lić

Stru� na re dak ci ja pre vo da
Mi loš Ar se ni je vić
Rast ko Jo va no vić

OTKROVENJE
2008

32

Bi bli o te ka
GRA DI TE LJI FI LO ZOF SKE MI SLI

Osniva� i ured nik
Dra gan Mo jo vić




Prvo kolo biblioteke Graditelji filozofske misli
objavljeno je u Izdavačkoj knjižarnici
Zorana Stojanovića, 2007. g.
U kolu su izašle sledeće knjige:
1. O. Kvajn: Ontolo�ka relativnost (izabrani spisi)
2. B. Rasel: Moj filozofski razvoj
3. B. Rasel: Filozofija logi�kog atomizma
4. B. Rasel: Na�e saznanje spolja�njeg sveta
5. M. Arsenijević: Prostor, vreme, Zenon
Promenom izdavača biblioteka zadržava svoj naziv
i likovno grafički izgled.

Page 101

201

uplete ni u analizu verovanja i drugih propozicijskih stavova.
Princip atomičnosti je formulisao Vitgenštajn na sledeći način

(Tractatus 2.0201): ˝Svako tvrđenje o kompleksima može da se
razloži na tvrđenje o njihovim sastavnim delovima i na one iska ze
koji potpuno opisuju komplekse.˝ Ovo, ako je istinito, implicira
da se p u ˝A veruje p˝ ne javlja kao jedna celina, nego se javlja ju
samo njegovi konstituenti.

U ovoj formi, značenje principa atomičnosti nije baš jasno. Ali
postoji jedna tehnička forma principa, koja možda nije ekvivalent-
na Vitgenštajnovoj formi, ali je lakša za razmatranje, određenija i
stoga (mislim) značajnija. U ovoj formi princip kaže da sve što
želimo reći može biti rečeno rečenicama koje pripadaju ˝atomi-
stičkoj hijerarhiji˝, koja će biti definisana u odeljku C trinaestog
poglavlja. Za logiku je značajno da se zna da li je ovaj princip, u
ovoj tehničkoj formi, istinit. Ono što se podrazumeva kad se kaže
da je princip ˝istinit˝ jeste to da je moguće konstruisati takav je zik
da je (a) svaka rečenica tog jezika konstruisana u skladu sa ovim
principom i (b) svaka smislena rečenica u bilo kom jeziku mo že
biti prevedena u tako konstruisan jezik.

Tako imamo da razmatramo sledeća pitanja, sledećim redom:

I. Šta podrazumevamo pod ˝smislom˝ rečenice, i koja sintak-
tička pravila možemo navesti za određivanje kada je rečenica
smislena?

II. Imamo li bilo kakvu potrebu za ˝iskazima˝, nasuprot ˝reče-
nicama˝?

III. Koja je korektna analiza ˝A veruje p˝, i u kom smislu se, ako
ga ima, ˝p˝ javlja u ˝A veruje p?˝ (Ono što je rečeno o verovanju
može biti prošireno na druge propozicijske stavove.)

200

ca, bavimo se istinitošću i lažnošću, pošto su samo istinite rečeni-
ce one koje uspevaju da indiciraju. Ono što rečenice ˝indiciraju˝
razmatraće se u XV glavi, i od tada pa dalje bavićemo se proble-
mima koji uključuju ˝istinitost˝ i ˝lažnost˝.

U toku analize onog što nazivam ˝propozicijskim stavovima˝,
to će reći verovanja, sumnja, željenja, itd, koji se prirodno opisuju
rečenicama koje sadrže zavisne rečenice, na primer, ˝Mislim da će
padati kiša˝, srešćemo se s jednom komplikovanom mešavinom
empirijskih i sintaktičkih pitanja. Na prvi pogled, poseb nost sin-
taktičke forme ˝A veruje p˝ sastoji se u činjenici da sadrži zavisnu
rečenicu ˝p˝. Pojava koja čini ˝A veruje p˝ istinitom izgleda da je
kompleks, koji sadrži subordinirani kompleks, te moramo istraži-
ti da li postoji neki način da se ovakvo objašnjenje verovanja
izbegne.

Propozicijski stavovi, prima facie, bacaju sumnju na dva prin-
cipa koja su pretpostavljena od strane mnogih matematičkih
logičara, naime na principe ekstenzionalnosti i atomičnosti.

Princip ekstenzionalnosti ima dva dela:
I. Istinosna vrednost iskazne funkcije zavisi od istinosne vre-

dnosti argumenta, što će reći ako su p i q oba istinita ili oba lažna,
onda svaka rečenica koja sadrži p ostaje istinita ili lažna, prema
slučaju, ako je p zamenjeno sa q.

II. Svaka istinosna vrednost bilo koje funkcije zavisi samo od
ekstenzije ove funkcije, to će reći ako je, kad god je φx istinito, i
x istinito, i obrnuto, onda svaka rečenica o funkciji φ ostaje isti-
nita ili lažna, prema slučaju, kad se φ zameni sa ψ.

Ni jedno ni drugo ne izgleda da je istinito kada su u pitanju
propozicijski stavovi. Neko može da veruje u jedan istiniti iskaz,
a da ne veruje u drugi; on može da veruje da neki dvonošci bez
perja nisu ljudi, a da ne veruje da neki ljudi nisu ljudi. Tako smo,
u nastojanju da rešimo ono što izgleda da je čisto logičko pitanje,

Page 102

203

XIII glava

SMISLENOST REČENICA

A. OPŠTI PRISTUP

Različiti problemi nas prisiljavaju da razmatramo pitanje o
onom što jednu rečenicu čini smislenom.

Na prvom mestu su priznata pravila sintakse u običnom jezi ku.
Rečenica ˝Sokrat je čovek˝ jeste konstruisana u skladu sa ovim
pravilima i ova rečenica je smislena; ali ˝je čovek˝ uzeta kao kom-
pletna reče nica krši ta pravila i ona je besmislena. (Upotrebljavam
˝besmisleno˝ nasuprot ˝smislenom˝.) Pravila sintakse u običnom
jeziku su očigledno namenjena tome da spreče besmislicu, ali ona
ne uspevaju da tu svrhu potpuno ispune. Kao što smo već istakli,
˝Četvorostrukost pije odlaganje˝ jeste besmislica, ali ne krši pra-
vila srpske sintakse. Jasno je da deo našeg sadašnjeg problema
mora da bude konstrukcija boljih pravila sintakse koja će auto-
matski sprečavati besmislicu. U ranijoj fazi našeg razmatranja, u
pogledu onog što je smisleno, bili smo više vođeni ose�anjem, ali
se nadamo da ćemo, na kraju, stići do nečeg boljeg.

Postoji jedan smisao reči ˝mogućnost˝ koji je povezan sa našim
sadašnjim problemom. Možemo reći da sve ono što je tvrđeno
nekom smislenom rečenicom poseduje izvesnu vrstu mogućno-
sti. Ovo ću definisati kao ˝sintaktičku˝ mogućnost. Možda je to

202

IV. Možemo li konstruisati adekvatan jezik u kojem važi prin-
cip ekstenzionalnosti? Pod ˝adekvatnim˝ jezikom podrazume-
vam jezik na koji možemo prevesti svaku smislenu rečenicu bilo
kog jezika.

V. Možemo li konstruisati adekvatan jezik u kojem važi princip
atomičnosti?

Page 201

401400

što i kada kažem ˝Predsednik SAD postoji˝, moje tvrđenje je
besmisleno. Mogao bih, međutim, hteti da najpre kažem ono što
bi bilo izraženo tvrđenjem: ˝Postoje pojave, koje, za njihov ver-
balni opis, zahtevaju rečenice forme ‘a je slično sa b’˝. Ali izgleda
da ova lingvistička činjenica uključuje činjenicu o opisanim poja-
vama, naime vrstu činjenice koja je tvrđena kada kažem ˝a je
slično sa b˝. Kada kažem ˝Sličnost postoji˝, ja podrazumevam da
tvrdim činjenicu o svetu, a ne činjenicu o jeziku. Reč ˝žuto˝ je
neophodna, pošto postoje žute stvari; reč ˝slično˝ je neophodna,
pošto postoje sli čne stvari. I sličnost dve stvari je isto tako nelin-
gvistička či njenica, kao i žutost jedne stvari.

U ovoj glavi smo stigli do rezultata, koji je, u nekom smislu, bio
cilj sveg našeg razmatranja. Rezultat, koji imam u vidu, je ovaj:
potpuni metafizički agnosticizam nije kompatibilan sa tezom da
postoje lingvistički iskazi. Neki savremeni filozofi smatraju da mi
mnogo znamo o jeziku, ali ništa o bilo čemu drugom. Ovo gledi-
šte zaboravlja da je jezik empirijski fenomen, kao što su i drugi
feno meni, i da onaj koji je metafizički agnostik mora poricati i to
da zna kada upotrebljava neku reč. Što se mene tiče, verujem da
delimično i posredstvom izučavanja sintakse možemo doći do
znatnog znanja u po gledu strukture sveta.

Page 202

402

Similer Documents