Download Fukoovo Klatno Sa Sadrzajem PDF

TitleFukoovo Klatno Sa Sadrzajem
File Size2.0 MB
Total Pages600
Table of Contents
                            Gde si bila sinoć, L
GEBORA
                        
Document Text Contents
Page 300

zgrade. Moj otac, koji je imao iskustvo i iz Prvog svetskog rata,
odmah je ispravno reagovao: „Bolje je držati se ulaza.”

„Ovo je mesto prepuno divnih uspomena”, primetio je Diotalevi.
„Nećeš mi verovati”, rekao je Belbo, „ali zaista su divne. To je

jedino čega se sećam.”
Niko nije shvatio, ali sam ja naslutio – a sada to sigurno znam.

Tokom tih meseci, u kojima je plovio u moru laži đavoljubaca, i posle
niza godina u kojima je svoje razočarenje uvijao u oblandu maštovitih
laži, dani u *** dobili su na važnosti jer je to bio svet u kome je
metak bio metak, ili ćeš ga izbeći ili će te pogoditi; sukobljene strane
jasno su se razlikovale, čak i po boji svojih uniformi u skladu sa
opredeljenjem: jedni žutosmeđi a drugi sivomaslinasti, jedni su ginuli
za crno a drugi za crveno, nije moglo da dođe do zabune, ili mu se
barem tako činilo. Mrtav čovek je mrtav i tačka, a ne kao onaj
pukovnik Ardenti koji je podmuklo ispario. Pomislio sam da bi možda
trebalo da mu kažem za sinarhiju jer je to bio očigledan primer Zar
ne možemo reći da je susret između teče Karla i Tercija bio
sinarhičan jer su obojica, iako na suprotnim stranama, imali iste
viteške ideale? Ali zašto bih morao da lišim Belba njegovog Kombrea?
Uspomene su bile slatke jer mu se činilo da je tada postojala samo
jedna istina, tek kasnije počele su sumnje, ali i u vreme te istine, to
sam uspeo da shvatim iz njegovih reči, on je bio samo posmatrač. U
sećanju je posmatrao vreme kada je posmatrao nastanak tuđih
sećanja, istorije i mnogih priča koje on neće napisati.

A možda je i postojao trenutak slave, odnosno izbora, jer je
upravo tada rekao: „A tog dana sam izveo nahrabrije delo u svom
životu.”

„Moj Džon Vejn”, rekla je Lorenca. „Ispričaj mi to.”
„Ah, ništa važno. Pošto smo dopuzali do teče i tetke, ja sam se

odvažio da stojim u hodniku. Prozor je bio u dnu sobe, mi smo bii na
prvom spratu, te sam samog sebe ubedio da ne postoji opasnost da
budem pogođen. Osećao sam se kao kapetan koji stoji uspravno u
sred karea dok oko njegy fijuču meci. Onda se teča Karlo naljutio i
grubo me povukao, ja samo što nisam zaplakao zbog toga što je
zabava završena, ali upravo u tom trenutku začuli smo tri pucnja,
lomljavu stakla, a iz hodnika se začuo nekakav zvuk, kao da se neko
igra teniskom lopticom. Jedan metak je ušao kroz prozor, udario u

Page 301

neku cev i pošto se odbio, zario se baš tamo gde sam ja do malopre
stajao. Da sam ostao tamo, možda bi me obogaljio. Ko zna...”

„Bože moj, baš bi mi bilo žao da si ćopav”, rekla je Lorenca.
„Možda bih danas bio srećan zbog toga”, rekao je Belbo. Ni u

tom slučaju izbor nije bio njegov. U sobu ga je povukao teča.

Posle otprilike sat vremena ponovo se vratio tim mislima. „A
onda se u jednom trenutku pojavio Adelino Kanepa. Rekao je da je
bolje da se sklonimo u podrum. On i teča godinama nisu govorili, to
sam vam već ispričao. Ali u trenutku tragedije Adelino je ponovo
postao ljudsko biće, a teča mu je čak i stisnuo ruku. Tako smo proveli
sat vremena u mraku među buradima. S jedne strane miris brojnih
berbi koji je pomalo udarao u glavu, a s druge pucnjava. Onda su
rafali oslabili a pucnjava je polako utihnula. Shvatili smo da se neko
povlači, ali nismo znali ko, sve dok sa prozorčića koji je gledao na
jedan puteljak nismo začuli kako neko po naški kaže: 'Monssu, i'è d'la
repubblica bele si?’“

„Šta to znači?”, upitala je Lorenca
„Otprilike: Gospodiine, da li biste mi mogli reći ima li u blizini

još pristalica Italijanske socijalne republike. U to vreme republika je
bila ružna reč. Bio je to neki partizan koji je postavio to pitanje
prolazniku ili nekome ko se pomolio na prozoru. Dakle, puteljak je bio
u rukama partizana, fašisti su se povukli. Polako je padao i mrak.
Posle sat vremena pojavili su se i tata i baka i oboje ispričali šta im se
dogodilo. Mama i tetka su spremile nešto za večeru, a teča i Adelino
Kanepa svečano su se vratili starom običaju da jedan drugog ne
pozdravljaju. Tokom cele večeri čuli smo rafale u daljini, iz pravca
brežuljaka. Partizani su lovili begunce. Pobedili smo.”

Lorenca ga je poljubila u kosu dok se on podrugljivo osmehnuo.
Znao je da je pobedu u stvari izvojevala brigada. On je bio samo
najobičniji posmatrač tog filma. Samo u jednom trenutku, kad je
rizikovao da ga pogodi rikošet, on je postao deo filma. Ali to je
proletelo za tren i podsećalo je na scenu iz filma Hellzapoppin’, kada
su se dve filmske trake pomešale. Neki Indijanac uleteo je na konju
na jedan bal i upitao kuda su oni otišli, i pošto mu je neko pokazao
pravac, on je odjahao u svoju priču.

56

Similer Documents