Download Hannah Richell - Pandorina kutija.pdf PDF

TitleHannah Richell - Pandorina kutija.pdf
File Size6.8 MB
Total Pages237
Table of Contents
                            Prolog
Dora
Današnjica
Helen
Šesnaest godina ranije
Dora
Današnjica
Kasi
Petnaest godina ranije
Dora
Današnjica
Kasi
Četrnaest godina ranije
Dora
Današnjica
Helen
Jedanaest godina ranije
Dora
Jedanaest godina ranije
Helen
Današnjica
Helen
Jedanaest godina ranije
Dora
Današnjica
Kasi
Deset godina ranije
Dora
Deset godina ranije
Dora
Današnjica
Helen
Devet godina ranije
Dora
Današnjica
Helen
Današnjica
Dora
Današnjica
Kasi
Današnjica
Epilog
Zahvalnice
                        
Document Text Contents
Page 1

Anna

1






Avada

Page 2

Anna

2







PANDORINA
KUTIJA




Hana Ričel


















Avada

Page 118

Anna

118

Dora

Današnjica

Po nepokretnom vazduhu bilo je jasno da je stan prazan, ali Dora je ipak morala da
vikne kada su se teška metalna vrata zalupila za njom. „Dene, stigla sam!” Tišina.

Bacila je putnu torbu pored vrata i krenula ka dnevnoj sobi. Bilo joj je drago što se
vratila i jedva je čekala da vidi Dena, pa je bila razočarana što je stan zatekla prazan. Dora je
prošla kroz belu dnevnu sobu, koja je odjekivala, i stala pored zatvorenih vrata Denovog
studija. Znala je šta je iza njih. Bila je to stroga prostorija betonskog poda s visokim
svetlarnikom i širokim prozorima, savršen vajarski atelje. Den se zaljubio u taj prostor na
prvi pogled još prilikom prvog razgledanja, dok je šetao po prostoriji milujući zidove od
cigle. Znala je da im je taj stan suđen. To je bilo mesto gde je dizajnirao skulpture, izlivao
kalupe od voska i u njih sipao bronzu.

Cire perdue. Tehnika izgubljenog voska. Odjednom su navrla sećanja na njihov drugi,
možda treći sastanak, kada joj je Den pokazao svoj skromni iznajmljeni studio u Kamdenu i
nekoliko završenih bronzanih skulptura koje su čekale da budu poslate u galeriju u Bristolu.
Bile su to krupne, neznatno izobličene figure ljudi, u pozama koje kao da su snimci
zabeleženi u nasumičnim trenucima. Jedan starac stajao je u uglu, bolno pogrbljen dok je
nešto dohvatao s poda. Dečak sa čarapama spuštenim oko članaka bio je uhvaćen u
energičnom šutiranju fudbalske lopte. Visoka, izdužena figura - poslovni čovek,
pretpostavila je na osnovu aktentašne u ruci - koračao je samouvereno, s mobilnim
telefonom prislonjenim na uvo i ustima otvorenim u položaju drskog vikanja. Umorna
mlada žena s korpom za kupovinu prebačenom preko jedne ruke stajala je na vrhovima
prstiju dok je drugu ruku pružila ka nepostojećoj gondoli s namirnicama. Figure su svojim
solidnim metalnim prisustvom zakrčile mali radni prostor.

Šetala je polako oko njih, diveći se složenim, živopisnim detaljima na svakoj - noktima,
kosi, izgrebanom kolenu. Svaka je bila čudno realistična, a ipak, istovremeno, neobično
impresionistička u svojoj nadrealnoj, pomalo razvučenoj dimenziji. Što je pažljivije gledala
svaku, to joj se više činilo da se stapaju u neodredive komade istopljene lave.

Den joj je objasnio mukotrpan proces izrade svake od njih i ona je bila očarana. Nikada
nije razmišljala o tome. Pretpostavljala je da je prosto uzimao ogroman grumen metala i
otkidao delove sve dok ne bi postigao željeni oblik. Ali stvarnost je, naravno, bila sasvim
drugačija. Bila je fascinirana time što je morao da napravi kalup od gline, apsolutno savršen
u svakom pojedinačnom detalju koji će predstavljati osnovu za bronzanu skulpturu. Kada bi
bio zadovoljan detaljima na toj prvoj skulpturi, prekrio bi je slojem voska, a zatim još
jednim slojem gline. I najzad, kada bi ta čudesna torta od gline i voska bila gotova, zagrejao
bi kalup, vosak bi se istopio i iscurio, a između slojeva gline nastala bi praznina u koju bi
sipao istopljenu bronzu.

Avada

Page 119

Anna

119

„To je vrlo skup postupak. Ne želiš nigde da pogrešiš”, priznao je.
„Ne, to mi je jasno”, divila se, gladeći bronzani rukav poslovnog čoveka. Nosio je sićušnu

dugmad za manžetne u obliku šahovskih pešaka. „Ali sav taj rad s glinom i voskom samo da
bi dobio šupljinu u koju ćeš sipati metal, zar te to ne nervira? Zar ti ne deluje kao rasipanje
da samo gledaš kako se topi ili ga posle odlamaš sa skulpture? Zašto, prosto, ne bi radio u
glini?”

„Ali u tome i jeste lepota!” uzviknuo je Den sa strašću. „Onaj trenutak kada ukloniš glinu
i ugledaš je kako se pojavljuje kao leptir koji izlazi iz čaure, stoji pred tobom. To je trenutak
istine, u čistoj bronzi. U bronzi ima nečeg tako čvrstog i trajnog. Ona je tako stvarna.”

„Ali šta je sa onim prvim skulpturama, onim u glini i vosku? Potrošiš toliko vremena na
njih samo da bi ih posle bacio. Hvata me melanholija i od same pomisli na njih. Cireperdue.
To čak i zvuči tužno!”

Den se nasmejao. „Tako si sentimentalna. Gledaj na to ovako: te prve skulpture su
neophodne. One su podarile život ovoj konačnoj bronzanoj skulpturi koja stoji pred tobom.
Da one nisu postojale, ni ovo ne bi moglo da postoji. Sve je to deo jednog procesa, jednog
životnog ciklusa.”

Dora je klimnula glavom, još pomalo neuverljivo. „Samo ne znam da li bih ja imala
strpljenja za to”, priznala je.

Den je odmahnuo glavom. „Nije to strpljenje. To je strast. Ili, možda”, priznao je iskreno,
,,pre kao neka opsesija. Obuzet sam zaustavljanjem tog jednog pokreta u ljudskom životu
kada sve može da se promeni. Pokušavam da pronađem taj trenutak, a onda ga zabeležim u
deliću sekunde, zamrznem u vremenu.” Zastao je, a onda odmahnuo glavom. „Zapravo, to je
i više od toga. Nije stvar samo u zamrzavanju. Za mene je izazov da trajno izlijem taj tečni
pokret, u jednom od najizdržljivijih i najnepromenljivijih materijala. Ne može biti trajnije od
bronze. Prolazni trenutak naspram trajne nepromenljivosti, razumeš li?”

Dora je bila pomalo izgubljena, ali znala je da joj se njegove skulpture mnogo dopadaju.
Bile su žive i uzbudljive i unosile su život u musavu radionicu po kojoj su šetali.
Razmišljajući sada o tome, znala je da je to bio trenutak kada se zaljubila u njega. Dok ga je
gledala kako stoji usred svojih dela, rumenog lica osvetljenog zrakom svetlosti dok su
čestice prašine igrale svuda oko njega. Osetila je njegovu strast i nešto toplo, lepršavo i
zaprepašćujuće stvarno uzburkalo se duboko u njoj.

To je bilo pre skoro tri godine, a evo je sada, u njihovom domu, stoji s druge strane
zatvorenih vrata i osluškuje ima li zvuka od njega. Nije bilo ničeg osim tišine i znala je da je
izašao. Na tren je bila u iskušenju da proviri u studio i pogleda njegovo poslednje delo, ali je
pomislila da je bolje da to ne radi. Nije joj delovalo u redu kada on nije tu. Ličilo bi na
špijuniranje. Biće mnogo vremena da je on uputi kako valja. Prvo joj je bila potrebna šolja
čaja.

U kuhinji su na sve strane bili Denovi tragovi. Dopola ispijene šolje kafe i prljavi tanjiri
bili su opasno naslagani pored rešetke za sudove. Blok s beleškama i skicama ležao je pored
telefona. Dora je prelistala strane i primetila prepoznatljivu Denovu ruku u grubim
skicama ženskih vratova, ruku, nogu i ramena. Slike su bile jezive zbog pomerenosti, niz
rastavljenih udova od surovo crnog ugljena naspram beline stranice. Pored bloka nalazila se
gomila faktura od njegovih dostavljača. Bilo je očigledno da je vikend bio produktivan. Bilo

Avada

Page 236

Anna

236

tamo po površini bile su rasute zeleno-plave pegice patine, koje su naglašavale graciozne
obline noge ili oštro štrcanje lopatice. Polako je uspevala da sagleda figuru kao celinu, kao
zbir svih njenih delova. Začuđeno se okrenula ka njemu.

„O, Dene”, rekla je šapatom, „izuzetna je. Prosto izuzetna.”
„Zove se Pandora.”
Skulptura je prikazivala ženu koja sedi na niskoj klupi. Noge je savila ispod sebe, a

glavu iskosila, kao da je duboko zamišljena. Jednu ruku zaštitnički je savila preko svog
trudnog stomaka, dok je druga bila položena na naslon za ruku. Njen dlan bio je ispružen i
otvoren. Žena je s tihom upornošću posmatrala predmet koji se nalazio u njenoj otvorenoj
šaci.

Dora je obišla oko figure, posmatrajući je iz svih uglova. Povlačila je prstima po glatkim,
uglancanim linijama i nežnim oblinama, diveći se prelepoj veštini izrade. Metal je pod
njenim dodirom delovao čudno toplo, verovatno zbog sjaja sijalica i električnog grejača u
uglu, ali svejedno, statua je delovala jezivo živo. Den je rekao da se zove Pandora, znači,
njena imenjakinja, ali ona je mogla da vidi da ta žena nije ista kao ona. Postojale su
očigledne razlike u crtama lica, kosi i gradi. Međutim, mogla je da primeti nešto u suptilnom
naginjanju tela, krivinama leđa, zrelosti stomaka i načinu na koji joj je kosa bila sklonjena s
lica, što je podražavalo njen lik. Kao da je Den uhvatio njenu suštinu i izlio je u bronzu.
Prišla je bliže i dugo, dugo proučavala ženino lice. U njenom izrazu bio je takav mir i
zadovoljstvo da je poželela da zaplače.

,,U šta to gleda?”, pitala je, jedva svesna da šapuće.
„Pogledaj bolje”, rekao je Den.
Dora je prišla ka ženinoj ispruženoj ruci. Na dlanu je držala malu kutiju ukrašenu

dragim kamenjem. Poklopac je bio otvoren i Dora se nagla da pogleda bolje. Mogla je da vidi
delikatni izuvijani lanac, ogrlicu ili možda narukvicu, s kog je visio niz slova. Dora ih je
zbunjeno gledala. A. N. D. A. Upitno je pogledala Dena.

„Promeni im redosled. Šta ćeš dobili?”
Razmišljala je kratko, a onda se nasmešila. „NADA. Ona drži nadu. To je Pandorina

kutija.”
Den je klimnuo glavom. „Da li ti se dopada?” pitao je.
Nije mogla da govori. Reči su joj zapele u grlu. To je bilo previše. Svojim beskrajnim

talentom i s mnogo strpljenja, Den je napravio nešto prelepo i krajnje dirljivo od
najjednostavnijih materijala - gline, voska i metala. Skulptura je bila savršena. Bila je
savršen simbol njihove zajedničke budućnosti. Pandorina kutija je otvorena. Sva zla već su
odletela u svet, oslobođena da izazivaju neizbežnu štetu i bol, ali Dora je znala da to više nije
bitno. Sada je to znala. Nada ostaje. Dok su ona i Den zajedno, oni i njihova prelepa beba, i
Kasi i Helen, i Ričard i Vajolet, dok svi oni žive svoje velike, nesređene, zbrkane živote, znala
je da će uvek imati nadu. Nadu i ljubav. A na kraju, šta bi više čovek mogao tražiti od života?

Dora je uzela Denovu ruku i podigla je do svojih usana. „Apsolutno je savršena.”
Onda ga je, uz osmeh, izvukla iz studija nazad u stan i zajednički život, dok je zvuk

njihovog smeha putovao za njima.

Avada

Page 237

Anna

237

Zahvalnice

Od srca hvala agentu Sari Lutjens i divnom timu agencije „Lutvens & Rubinstein”; Kejt
Mils, Lizi Milton, Suzan Lamb, Džejd Čendler, Gebi Jang, Vanesi Rednidž, Roni Hazard, Metu
Hoju, Džeki Artur i brojnim ostalim talentovanim ljudima iz izdavačkih kompanija „Orion”
i „Hachette Australia” koji su radili na ovoj knjizi.

Posebnu zahvalnost dugujem mojoj sestri Džesiki, jer je pročitala rukopis više puta
nego što bi uradila ijedna razumna osoba i jer je uvek pronalazila najnežnije i najzabavnije
načine da mi ukaže na njegove mane, Meri Evans za početno ohrabrenje i savete i Ilde
Najsmit-Bili za česte injekcije kafe i pozitivnosti.

Nikada ne bih počela da pišem bez podrške i strpljenja moje porodice i prijatelja, i
bliskih i dalekih, a naročito Meta, Džud i Grejsi. Hvala vam. Ova knjiga posvećena je vama, s
ljubavlju.

Avada

Similer Documents